Pozvao je svoga oca, penzionera, rekao mu šta kasti i zamolio ga za pomoć oko prikupljanja potrebnih materijala. Pristavši, najviše iz dosade, otac je odmah dobio zadatak da krene s prikupljanjem limenih kanti, dok se Feho dao u potragu za ostalim stvarima. Dani su prolazili i njegova bašča je sve više ličila na svemirsku stanicu, jer su u njoj blještale limene kante od zejtina. I u zraku se osjećalo da se nešto čudno sprema. Pošto je nabavio potreban broj kanti, Fehin otac je dobio novi zadatak. Trebalo je da makazama za lim isječe sva dna i poklopce kanti, a potom sve limene plohe izravna drvenim čekićem. Poslije nekoliko dana bi i to završeno. U medjuvremenu, Feho je završio svoje obaveze.
      Sklapanje mozaika od hrnjage u avliji je moglo početi. Onako fino, po istilahu i tabijatu.
      Pošto su Fehina kuća i avlija bile uz cestu, ništa se bitnije nije moglo dešavati, a da ostane neprimijećeno. Odmah bi komšije primijetile šta je posijano u bašči i koliko; je li se i koliko prekopalo zemlje i za šta; koja rupa na kući, garaži ili štali je zagipsana; je li koji crijep promijenjen; je li okopan cvijetnjak; jesu li voćke okrečene i potkresane grane i grančice; je li pograbljena avlija; jesu li promijenjene sohe koje drže groždje; je li nacijepano drva ili nacipukano odloge za vatru; da nije neko ofarbao fugu izmedju kamenja na temelju kuće; je li šta „napalo“ krušku, jabuku, šljivu; je li nečiji ćuko napravio novi prolaz kroz tarabe ili živicu; čija je kokoš prešla u tudu avliju; jesu li podmazane baglame od ograde, pa više ne škripe; je li hrdja „napala“ ogradu; je li u koga zagorio ručak? Sve se odmah primjećivalo. Sve. Zato nije bilo upitno jesu li prolaznici primjećivali helikopter u Fehinoj avliji.
      Dakako, da jesu i već je postao glavna tema razgovora u naselju.
      Odjednom je postalo nevažno što se Nedim i Mirsad svadaju oko medje; što su Ramiz i Mediha dobili osmu kćerku, a tako dugo „ganjaju“ sina; što je Brkina mlada opet pobjegla svojima-dvanaesti put, jer se ovaj napio; što prolazi nova cesta kroz bašče sedmerici komšija i time ih posebno ugrožava prilikom poplava; što je Teufikova kuća za trideset centimetara viša od Ragibove. Postalo je nevažno koga je čuvar uhvatio u krivolovu ribe i ko je ustrijelio poznatog ključkog medvjeda; postalo je manje interesantno zbijati šale na račun starog komšije sa šeširom, koji je tek doselio u čaršiju izdaleka, za koga se pričalo da je gurao mješalicu za beton niz brdo da upali; da je hvatao kokoši po ćumezu i rezao im kandže kad je „prošao“ asfalt kroz selo, da ga ne bi grebale; da je tražio sulunare prilikom kupovine električnog šporeta; da je tvrdio da se u „novim“ električnim šporetima (tad je prvi put vidio frižider), mogu odjednom peći četiri pite i da je u prodavnici tražio kupovni kruh, vanjsku sijalicu i štrik od kuće do garaže.

      Od tada su učestale šetnje pokraj Fehine kuće sa posebnom pažnjom ka letjelici. Svi su se smijali njegovoj ideji. Govorili su: - Šta je njemu?

     - Čuj, on bi letio. Svašta! - Uvijek je bio mimo naroda! - Znali smo da je poseban, ali toliko...

      I dok su šetači, dan za danom, prolazili i krišom ismijavali njegovu „budaleštinu“, kikotali se i hranili svoju dušu, letjelica je sve više ličila na pravu letjelicu. Feho je navikao dirinčiti, kao i uvijek gledao je svoja posla i nešto lupkao, pritezao, vario, slagao, spajao, donosio, zatezao, lemio, naštiklavao, krivio, zavrtao, dopunjavao, podizao, namještao, serijski spajao, pričvršćivao, začešljavao frizuru, brisao znoj sa čela, „naginjao“ u rijeci Sani ohladjenu Coca-Colu iz zamagljene litarske staklenke, pa opet lupkao, zatezao, farbao, galamio na mater... Crn k’o zift, od raznih farbi i kolomasti, kad bi završio dio poslova, izašao bi na džadu više kuće i divio se uradjenom. Njemu ništa nije bilo zahmet. Posao se privodio kraju. Grubi radovi su završeni, radilo se na finesama. Sve je bilo spremno, spojeno i čvrsto. Red je bio da se Feho pobrine i za svoj izgled. Htio je da se nacifra za tu priliku, pa je potražio od svog komšije, avio-inžinjera, plavu pilotsku uniformu sa rajferšlusima. Imao je običaj da, pokazujući kažiprstom prema nebu, iznad Starog grada Ključa, na Lubici, i kule kralja Stjepana Tomaševića kaže: - Ne mogu svakakav gore, nema smisla!

      Sve je bilo spremno. Njegov najomiljeniji vic bio je: - Tokom Drugog svjetskog rata ide agresorska grupa vojnika livadom. Odnekud naleti avion i baci bombu na njih. Oni se bace desno, bomba padne lijevo. Avion proleti. Oni nastave. Avion napravi zaokret, ponovo pikira ka njima i baci bombu. Oni se bace lijevo, bomba padne desno. Avion proleti. Oni ponovo nastave. Malo poslije, avion se spusti na livadu. Iz njega izadje pilot, držeći u ruci štangu i potrča prema grupi vojnika. Kada ih je stigao, poče ih udarati štangom, ljutito govoreći: - Neće niko zezati Franju Kluza!

      Uvijek je Feho volio teme o pilotima, što jest, jest! E.. pošto je sve bilo spremno, odluči on da obavijesti prijatelje, komšije i rodjake, poznate i nepoznate o terminu polijetanja njegove letjelice. Po svim banderama postavio je obavještenja o terminu i mjestu polijetanja. Ono je planirano za nedjelju u 14 sati iz njegove avlije. Da li slučajno ili namjerno, baš u to vrijeme trebala je da počne i utakmica na gradskom stadionu, koji je bio udaljen svega stotinjak metara od njegove kuće.

      Bilo je negdje oko 12 sati, kada su ljudi počeli da se okupljaju u manjim grupama, tražeći što bolje mjesto na Mešinoj strani, koja se kao amfiteatar podizala više Fehine kuće i avlije. Petnaest minuta do 14 sati na strani, česti i u avliji već je bilo oko pet stotina ljudi.

      Većina njih je došla da se ismije, razonodi i proprati taj „historijski trenutak“. Pričalo se da je, zbog nedovoljnog broja domaćih igrača, koji su došli gledati polijetanje, početak utakmice prolongiran za jedan sat. Tad je to moglo serbez. - Zezancija stoljeća može da počne - pričao je, k’o za sebe Mehin sin, namještajući komšijama sećiju i par skemlija, koje je iznio samo za tu priliku. Svi su bili nasmijani, veseli, željni dešavanja i, što je najgore, uvjereni da nema nikakve šanse da se Feho odlijepi od zemlje. Jedino je stari did s lulom i dugim brkovima izgovarao rečenice koje su išle u Fehinu korist, diveći se prvom domaćem helikopteru, kako ga je on zvao. Prvo je rekao: - Kakav Dedal i Ikar, oni su male mace za Fehu, pa: - E, moj brate, valjalo je to konstruisati..., pa: : - Čuo sam ja da je njegovo ime Fehim (Feho odmilja) arapskog porijekla i znači: oštrouman, bistar, inteligentan, vrlo pametan...

      Izmedu kuće i štale, odjednom se pojavio on, lijep, začešljan i sa urednim solufima, spreman, važan, dibiduz samouvjeren i odjeven kako „gore ne bi izgubio obraz“. Došao je i prekoračio kanafu koju je postavio oko helikoptera, kako bi narodnim masama, kako ih je zvao, dao do znanja „dokle mogu“. Mahao je nekoliko minuta, želeći pozdraviti sve one koji su došli da posmatraju njegov let. Foto aparati su škljocali. Što jest, jest. Ljudi su se smijali svud okolo. Bilo je opšte „valjanje“ od smijeha. Isto tako, narod je i njemu mahao kao da će odletjeti Bog zna gdje. Mahali su i smijali se. Did s lulom je i dalje govorio: - Kakav Dedal i Ikar, to je sve boranija za Fehu, pa: - Imam išaret da će se odlijepiti od zemlje i odletjeti, potvrdujući rečeno sa: - Ja vam kažem.

      S vremena na vrijeme Mehin sin je glasno, poput spikera, ponavljao sa sećije: - Zezancija stoljeća može da počne! Komšija, zadužen za red oko helikoptera govorio je: - Sikter van kanafe! Šta vam je? Odmaknite se od helikoptera!

      Feho je bez srkleta ušao u helikopter, zatvorio vrata i nabacio rezenu i katanac iznutra, kako ne bi ispao iz kabine, u slučaju turbulencija. - Čovjek mora gore biti spreman na sve - govorio je. Narod se i dalje smijao.

      Upalio je motore. Narod se valjao od smijeha. Elise su se počele okretati u čevrntiju, sve brže i brže. Ljudi su se odmicali od helikoptera, jer su one već stvarale jak vjetar. „Narodne mase“ su se smijale.

      Kada su se elise počele brzo okretati, jedan komšija, koji je bio medju onima koji su se najglasnije smijali i ismijavali Fehin projekat, reče: - Šalu na stranu. A, šta ako poleti? Fehin helikopter se počeo dizati sa zemlje fino, lagahno. Sasvim je postalo vidljivo i jasno da je helikopter već bio odvojen od zemlje tridesetak centimetara.

      Tog momenta, lica koja su se smijala do suza, odjednom su postala ozbiljna lica, koja izgoračenim očima nisu mogla vjerovati šta se dešava. Od usta do usta, munjevito se pronijela rečenica – A, šta ako poleti?

      Na licima ljudi oko helikoptera mogla se primijetiti istinska zabrinutost, strah, nevjerica, da im se pred rodjenim očima ruši svijet, na kojem su tako čvrsto stajali. Činilo se da su u trenu pomislili: - Ako on poleti, mi propadosmo.

      Tog trenutka helikopter se nagnuo, udario lijevom stranom u zemlju, zatim desnom, nešto je zavarničilo i zadimilo se. Elise su otišle u helać. Kad je padao, ljudi uzdahnuše s olakšanjem, kao da ponovo „izroniše“ iz zemlje i postadoše ono što su uvijek bili.

      Nekoliko trenutaka je bio tajac. Feho je ugasio motore i izašao iz zadimljene kabine, kašljući u njedra. Otresao je rukama uniformu, pogledao u narod i rekao: - Zbog manjih tehničkih nedostataka nisam u mogućnosti da izvršim polijetanje danas, tako da mi ne preostaje ništa drugo osim da pomjerim isto za iduću nedjelju u isto vrijeme. Hvala na razumijevanju i podršci.

      Svi su ponovo prasnuli u smijeh.

      Njihova lica pokazivala su da se smiju više sebi, nego Fehi, koji se jedva iskobeljao iz hrpe razlupanog stakla i iskrivljenih limova i onako garav od dima, najavljivao naredni pokušaj leta. Smijali su se, da bi ubili onih desetak sekundi panike i sumnje u same sebe. Te sekunde se više nikad neće ponoviti. Njih pet stotina će se za to „pobrinuti“. Onako „prijateljski“, „dobronamjerno“. Oni će njega zaposliti „pametnijim“ stvarima.

      Zašto da on iskače iz okoline? Ne mogu oni to podnijeti. Oni su „milosrdni“. Oni će mu pomoći da postane „normalan“, poput njih.

      Did s lulom je govorio: - Njega sigurno zeza neka sitnica. - Napravit će on to do nedjelje, a onda dodavao: - Kakav Dedal i Ikar, kakvi bakrači!

      Nana sa almasi šamijom, noseći deme drva, reče istiha: - Hvala dragom Bogu pa nije poletio, jer bi sve bilo helać.

      Meša je uzvikivao: -Ja čo’jeka, pa šta je on mislio? -Vidi kako mi je narod povalj’o haman svu travu na strani! - Ko će meni štetu nadoknaditi? - Uh, joj, joj...

      Većina okupljenih se još uvijek glasno smijala odlazeći kući.

      Malo je vjerovatno da je iko od prisutnih otišao da pogleda utakmicu, ako se uopšte i odigrala. Ko zna?! Pa, ne dešava se često da komšija odluči odletjeti svojim helikopterom.

      Narednih dana otac ga je rezilio, ljut na njega i na sebe, govoreći: - Što se ne baviš nečim k’o i svi ljudi? - Puštaš da ti se ljudi smiju? Eto, ti ćeš da letiš!!!

      Uvrijedjen i očigledno neshvaćen, Feho odbrusi: - Da se svi ljudi bave istim, običnim poslovima, ne bi bilo napretka u svijetu! Ja se nikad neću baviti poslovima kojima se bavi puno ljudi. Većina ljudi je, po mom mišljenju, talašika. Moje mogućnost su mnogo veće!

      Did s lulom bi, noseći djugum hladne vode, kad god bi naišao pored Fehine avlije, rekao: - Feho je veliki talenat.

      Poluglasno i samouvjereno, ljutito odgovarajući na provokacije komšija, Feho je govorio: - Ja sam poletio koliko – toliko, a vi nikad nećete! Ne znate vi ko sam ja! Odletiće Feho kad tad !

      Dugo poslije toga, djeca su ulazila u kabinu i „upravljala“ helikopterom, imitirajući pilota Fehu.